FOTO: Pixabay.com

Definicije pojma „medijska pismenost“ su brojne i sve se mahom svode na isto. To je sposobnost razumevanja, kritičkog i analitičkog usvajanja medijskih sadržaja. Takođe, medijska pismenost može se razumeti i kao znanje i veštine kreiranja medijskih poruka u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima novinarstva. Ukratko, možemo je definisati kao ono na koji način primamo, razumemo i dalje prenosimo informacije koje smo pročitali na internetu.

Koliko puta Vam se desilo da ste neku informaciju pogrešno razumeili, a kasnije je tako pogrešno shvaćenu (dakle – netačnu, neproverenu i sl.) preneli preko društvenih mreža? Time ste, po sistemu „rekla-kazala“, samo u modernijem, digitalizovanom ruhu, netačno informisali druge koji su Vaš tekst, informaciju i sl. preneli dalje.

Sva naša saznanja su manje-više posredovana i oblikovana ljudskom društvenom aktivnošću, a najčešći posrednici u tome jesu mediji shvaćeni u najširem smislu te reči, od radija i televizije, preko štampe, internet-portala i društvenih mreža. Nameće se pitanje da li smo svi dovoljno medijski pismeni i da li na pravi način razumemo ono što pročitamo. Zatim, koliko je lažnih vesti (fake news) dostupno i potureno javnosti upravo preko digitalnih medija. Dalje, među korisnicima društvenih mreža najviše je mlađe populacije, ali ima i starije generacije (samim tim i manje stručnih poznavaoca savremene tehnologije) koji su i najčešći prenosioci lažnih vesti.

Sve polazi od načina kako je nešto napisano. Tačnije, postoje ciljne grupe koje lako primaju određeni sadržaj. Onda, jezik. Naš jezik je bogat stilskim obrtima, pa tako, kada jedno kažete, ispadne nešto sasvim drugo. Postavlja se pitanje kako ispraviti načinjenu štetu koju je lažna vest učinila. Isto tako, birokratskim jezikom možemo prikriti informaciju ili nešto samo delimično preneti javnosti. Tako dolazi do nerazumevanja i pogrešnog shvatanja određenih informacija. Na primer, ako smo u „Dnevniku“ čuli: „Došlo je do poskupljenja cena goriva“ a ne: „Gorivo je poskupelo“, jasno je da neko nešto nije hteo (ili smeo) direktno da kaže.

Možda je rešenje u edukaciji, pisanju tekstova na tu temu. Treba se informisati, napraviti izložbe o tome i to prezentovati u školama, a mogu se organizovati i prezentacije i radionice za odrasle.

Napomena: Ovaj medijski sadržaj realizuje se u okviru projekta „Azbuka za 21. vek“ koji je sufinansiran sredstvima iz budžeta opštine Paraćin. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here